Kada smo burazer i ja pohađali osnovnu školu, otac i majka su nas vodili u Beograd kod babe i dede skoro svakog vikenda. Razlog odlaska bio je šoping i poseta bioskopu. Glavni i odgovorni za odabir filmova bio je moj otac. Birao ih je po sledećem principu: ode u neki od poznatih bioskopa na Trgu Republike, pita na šalteru koji novi američki akcioni je najbolji i kupi karte. I to je sva mudrost. Nit je otac pratio trejlere, nit je bilo IMDB-a, već se lepo ode u bioskop na gore opisan način, pa šta ti Bog da.

Tako kupismo i karte za Predator. Bilo je to pre 25 godina. Sećam se gužve i mnogo tapkaroša. Već me je sam početak filma oduševio  jer sam skapirao da glumi isti glumac kao i u Konanu! Znači, ne može biti loš film!

Posle 20 minuta filma i moj otac se oduševio, jer je pomislio da je provalio radnju filma pre keve! Na bazi tih 20 minuta, njegov scenario je izgledao ovako:

Rusi su u svemir lansirali novi satelit koji snima prašume u Kambodži, a slike šalje ruskim specijalnim jedinicama koje se kriju u krošnjama kambodžanskih prašuma. Specijalci sa krošnji snimaju šta Ameri rade, sve dok ih ‘onaj bilder’ ne provali  i ne poroka sve zajedno na gomili. Do kraja filma, naravno, Ameri  pobeđuju .

Što je najgore od svega, on je sebe toliko ubedio u taj scenario da je svima oko sebe u sali govorio tokom projekcije:  V idi kakve satelite Rusi imaju . I tako sve do pred kraj filma, kada je shvatio da je zapravo u pitanju vanzemaljac, a ne Rusi.

Ne znam kako i ne znam zašto, ali taj film je ostavio toliko jak utisak na mene da i dan danas volim da ga pogledam. Da li zbog toga što je to Sci-fi verzija sedam veličanstvenih (koje je btw moj deda obožavao) ili globalne zaluđenosti tim tipom filmova ( osamdesetih su se pojavili The Thing, pa drugi deo nastavka Alien-a), tek ja postadoh pravi fan Predatora.

Kada sam malo porastao i pozabavio se nekim detaljima oko  filma, uvideh da je film radila ozbiljna ekipa – reditelj je bio John Mctiernan, muziku pisao Alan Silvestri. Jesse Wentura, bivši wrestler, zatim  Carl Wheathers (Apolo Krid iz Rokija), Sony Landham  bili su u ulogama komandosa. I naravno, bio je tu i nezaobilazni Arnold Schwarzenegger u glavnoj ulozi. I upravo taj Schwarz-i dao je toliko jak pečat filmu da nijedan od 4 nastavka nije ni približno dobar kao prvi deo. A poslednji nastavak  radio je Roberto Rodrigez.

Elem, što se tiče  same radnje filma, ideja je zanimljiva – sedam komandosa, poput sedam veličanstvenih, progonjeni po prašumama Južne Amerike od strane vrhunskog lovca na trofeje, koji dolazi sa druge planete. Sve do samog kraja filma, gde u finalnom obračunu, praćenom fenomenalnom muzikom, u 15-o minutnoj borbi,  vrhunski komandos i vrhunski lovac ukrštaju ‘koplja’.

Muzika koja prati film toliko je jaka i dobro uklopljena sa radnjom da sam ponekad samog sebe hvatao kako na youtube slušam instrumentale i zamišljam scene iz filma. Ubedljivo najbolji instrumental zove se Preparation – u delu filma gde se Schwarz priprema za poslednji obračun.

Osim muzike, film je ostao upamćen i po legendarnom citatu koji izgovara Schwarzi u momentu kada shvata koga ima za protivnika:

- If it bleeds, we can kill it!

Da rezimiram – kad god žena ode negde sa klincima, zabodem se ispred 42 inča, pustim extended verziju, pojačam zvuk na pojačalu i uživam!