Kafane i kafići

Restoran Durmitor – na glasu, opravdano ili ne?

U proteklih godinu dana sam više puta bio izložen pravoj reklamnoj kampanji, doduše, neformalnoj, u vezi sa jednim ugostiteljskim objektom. Radi se o „čuvenom“ restoranu „Durmitor“, a marketinška kampanja se zasnivala na „sve je predobro, sve je preobilno, cene su pristojne, tamo je stalno gužva, mora da se rezerviše sto dana unapred“… Priznajem, na kraju sam podlegao pritisku i rešio da jedan popodnevni ručak a la restoran overim u „Durmitoru“ umesto na uobičajenom mestu… i ništa, probali smo na skok-šut, danas za danas, pa danas za sutra… ništa, nema mesta. Možda ujutru. E pa cvrc, ujutru sam na poslu.
Na kraju, ipak, desi se da odem s nekim društvom (i to upravo centrom reklamne kampanje, koje je već silne pare ostavilo u Durmitoru). Moram da priznam da me je bila pomalo trema… restorani u kojima je stalno potrebno rezervisati nisu baš uobičajena pojava, bar ne za mene.

Kako bilo, provedoh veče u „Durmitoru“…. i, da budem iskren, nisam se ne znam kako oduševio.

Restoran Durmitor se nalazi na Novom Beogradu, otprilike prekoputa SIV-a III. Bio sam ubeđen da je to neki od drevnih restorana uzidanih u prizemlje solitera po urbanističkom planu iz doba izgradnje blokova, ali ne… radi se o novom objektu; sve u svemu simpatično arhitektonsko rešenje koje ne bode oči i nije ni ružno.
Spolja.
Prvi negativni poeni su pali na samim vratima.

Najpre, unutrašnjost.
„Durmitor“ nije restoran. Nemojte da se prevarite. Durmitor je obedovaonica, ili, da upotrebim poznatiju reč, menza. Nafurana menza za radnike iz srednje klase.

durmitor-garden-dining

Ogroman prostor, nepodeljen, čak ni pro forme, koliko da prekine prostorčinu na manje celine nekim detaljem, od zida do zida i od kraja do kraja, sa gomilom (pre)tesno zbijenih stolova, između kojih se valja provlačiti ako su popunjeni. Došli smo u udarnom terminu, gužva i graja k’o u menzi studentskog doma.
Sledeća stvar koja me je ugasila bila je usluga. Imali smo rezervaciju, ušli smo u onaj haos i stajali ludi i zbunjeni, čekajući da nas neko uputi za sto. Taj „neko“ je mogao da bude samo neko od konobara, pošto hostese/domaćice nije bilo. Nažalost, konobare je trebalo dobrano pričekati – delom jer su zujali okolo sa porudžbinama, ali delom i jer su, pa, iskulirali dok ih organizator dolaska nije otprilike povukao za rukav i zatražio pomoć.

Smestili smo se… hajde, prepad na jelovnik… i još jedno razočarenje. Uobičajena „domaća kuhinja“ ponuda sa 5-6 rariteta.
Da napomenem, u restoranima naručujem jela koja je komplikovano/predugo/nezahvalno spremati u kući (što je jedan od razloga zašto, ako u ponudi ima škembića, odmah zabadam škembiće). Tako je bilo i ovaj put, naručio sam tako neku „egzotiku“, i… „žao mi je, nema.“ Pa dobro… naručio sam mućkalicu kao rezervnu varijantu, toga je bilo, i nekakvo grilovano povrće. Ostalo društvo se zadovoljilo ponudom tipa „meso s mesom“.

Molio sam se da me hrana ne razočara…
I hrana je stigla…

Ono što sam ja naručio bilo je baš dobro i prilično obilno. Ono što su ostali naručili, tja, ša znam, prilično uobičajeno meso a la tiganj, gde je količina izvučena na prilog… i to (bez nekog iznenađenja), pomfrit. Mo’š misliti.

Ono što me je, uprkos ličnom blagoutrobiju, definitivno sahranilo je kvalitet usluge. Konobari se pojavljuju s mene na uštap, narudžbine se dugo čekaju, a, najgore od svega… šlif im je reda veličine „a ne sećaš se kad smo čuvali ovce, mame ti ga“. Nemam ja ništa protiv familijarnog konobara – takvi su mi simpatičniji od uštirkanih na-zapoved-gospodine kreatura, ali to familijarno nikako ne sme da ima prezrivo-podjebantsku crtu. Vrhunac mi je bio kad sam na rastanku ja nekom starijem gospodinu pridržao vrata, umesto konobara, koji je potpuno nezainteresovano blejao ka nama na pola koraka odatle.

Rezime?

Atmosfera – ništa naročito, pre smrducka nego što miriše. Tesno, krcato, glasno, osećaj kakve-takve intime, neophodan za pravo uživanje u restoranu „sa imenom“ potpuno izostaje.

Usluga – loša; nezainteresovani i bez svesti da su tu da GOSTE. U kafanskoj karijeri sam imao sam posla s konobarima za koje mi je i danas žao što im nisam razvukao jednu preko njuške bezobrazne; ovi nisu takvi, ali sigurno se nećete vratiti u „Durmitor“ da biste se osećali k’o gospodin, ili, bar, kao drag&rado viđen gost.

Klopa – pristojna, ali (iz viđenog) uglavnom razočaravajuće uobičajena i ne baš maštovita – i ne baš toliko jeftina (to što nisu papreni ne znači da su jeftini). Nekoliko retko viđanih jela (za današnje pojmove) vade stvar… ako su na lageru.

Sve u svemu, šta ti ja znam. „Durmitor“ je duže vreme na glasu, ali mi se čini da je glas dobrano prešao u viku. Nije to loš restoran, ali nije ni ono što bi očigledno želeo da bude; nekako je uhvaćen u raskoraku. Ukratko, tja. Lično, nisam u fazonu da više ne bih išao tamo (ima i gorih mesta), ali će mi trebati baš dobar povod (ima i mnogo boljih).

 

that-wasn-t-chicken
Previous post

Ima greške: kineska hrana (restoranska i brza) u Srbiji.

orhidelia_ftr
Next post

Wellness Orhidelia (Terme Olimia; Slovenia) - high class nudism

  • Joca

    Hrabro je pljucnuti restoran premijerovog batice … :)

  • Miki

    Ne kapiram tvoju priču
    Da to je restoran možda kafana sa domaćom kuhinjom
    Atmosfera. ..hmmm atmosvera zavisi od ljudi sa kojima sediš a hrana od ukusa koji imaš
    Meni je hrana dobra ne sve …kuvana jela odlična rostilj dobar pecenje kako kad..ako bi ocenio od 1 do 5
    4 je realna ocena ali za hranu za atmosferu se potrudi sam
    Enterijer me ne zanima ….čisto je