Automoto

10ti Mini Meeting Firenca (Italija; 23.-24.April 2016)

Kupiti, voziti i voleti Minija, a ne posetiti ni jedan Mini meeting po meni je isto što i živeti za neki muzički bend, a ni jednom ne otići na njihov koncert ili isto što i voleti striptizete, a nikad ne otići u striptiz bar…

Bolje da se sad zaustavim ovde i vratim na temu. Elem, kupovinu Minija sam obavio u januaru i zaljubio se u njega posle nekih 24 sata. Nedugo zatim, poput ostalih MINI fanatika i zaljubljenika u iste i ja sam se učlanio u Mini Club Srbije. Na dva druženja koja je organizovao naš klub slušao sam o pričama sa MINI meeting-a i rešio da čim pre posetim jedan. A prvo takvo okupljanje u 2016-toj organizovano je u Firenci od strane Mini Owners Club-a u aprilu od 23-ćeg do 24-og. Ovaj skup za njih je imao poseban značaj jer je u pitanju jubilarni 10-i meeting.

Kao novopečeni minista, nije bilo teorijske šanse da ga propustim i lično doživim sve ono o čemu sam tri meseca slušao. Brzinom svetlosti se sa ideje prešlo na planiranje jer je već na prvi poziv saputnik pristao sa oduševljenjem. A saputnik je bila moja žena. Njen pristanak nije posledica nekog njenog prevelikog oduševljenja Minijima već činjenice da joj sestra živi u Firenci, a najbolji drug u Ljubljani pa je bilo relativno lako organizovati logistiku što se tiče smeštaja i druženja sa njima.

Naše službeno vozilo

Naše službeno vozilo

Dodatno uzbuđenje celoj priči daje momenat prevoznog sredstva – iako je 1.000 km u jednom pravcu odlučujemo se da idemo Mini Cooper S-om, jer sve drugo bilo bi krajnje glupo. A i ovo je izvrsna prilika da ga isprobamo na dužem putovanju jer je pre toga najdalje putovao 100km u jednom pravcu.

E sad, da bi ceo koncept dobio i onaj neophodan element hedonizma rešili smo da u odlasku svratimo do Terme Olimia i u okviru istog posetimo Welnes Orhideliu. Ceo put od cirka 2.200 kilometara, sa svim pratećim elementima (Orhidelia) trebalo je smestiti u dva i po dana uz napomenu da je petak valjalo odraditi celo radno vreme što je značilo da polazak ne sme biti pre 16h.

Rečeno – učinjeno.

Prvi dan

Oko 16h krećemo iz Beograda. U svoj toj brzini oko pakovanja potpuno zaboravismo da ponesemo CD sa muzikom pa smo, barem do Slovenije bili osuđeni na radio. Kontali smo da ćemo kod drugara u Ljubljani pozajmiti CD. Inače, vreme je idealno za putovanje, nije praznični vikend, ne očekuje se gužva. Kad ono međutim. Iz nekog razloga, do dan danas nepoznatog, gubimo na Hrvatskoj granici oko 45 minuta na prelasku i time odlažemo naš dolazak. Dodatni nepovoljan faktor je upozerenje koje smo dobili pred put da su se hrvatski presretači popišmanali i bolje zakamuflirali tako da se poprilično držimo ograničenja – celim putem kroz Lijepu Njihovu ne prelazimo 140km/h. I stvarno, tokom puta uživo pratimo lov kada Audi presretač hvata Audi A7 Čeških tablica. I jeste bio kamufliran – Audi presretač je na sebi pozadi imao nalepnicu 2.0 TDI. A išao kao da je 4.0 TDI.

Ulazimo u Sloveniju oko 19h30min, već je sumrak i krećemo polako regionalnim putem preko Brežica za Podčetrtek gde se nalazi kultni hedonistički Welness – Orhidelia. U 20h30min kupujemo dve karte po ceni 21 euro (to je cena po osobi posle 20h) i započinjemo cikluse: sauna, tursko kupatilo, hladan bazen, džakuzi. I tako tri kruga. Da ne zaboravim – petkom do 22h cela Orhidelia dobija status FKK , tj postaje nudistička. Zabranjeno je fotografisanje. Detalje ne bih iznosio.

Orhidelia

Orhidelia

U ponoć napuštamo Orhideliu i potpuno razvaljeni krećemo ka Ljubljani sa ciljem da prespavamo kod prijatelja. Posle naporne nedelje, duge vožnje i boravka u Spa, počinjem da se pitam da li je bilo pametno kretati za Ljubljanju ili je trebalo prespavati u Olimii. Supruga koja je rešila da me pričom drži budna, zaspala je posle 10 minuta totalno odvaljena. Uz malo sreće i uz pomoć kafe kupljene na pumpi stižemo do stana u Ljubljani i oko 2h izjutra konačno smo u krevetu.

Drugi dan

Ustajemo u pola sedam. I dalje razbijeni od umora i neispavani. Ko dva zombija. Kuvamo nes i oko 7h krećemo za Firencu. Ciljamo Novu Goricu i prelaz Sežana da nas put ne bi odveo na staru rutu preko Trsta jer je opcija preko Sežane brža. Po planu ulazimo u Italiju, prolazimo Padovu, Bolonju i oko 11h 30min stižemo nadomak Firence. Posle prelepih predela na putu Bolonja –Firenca, pred ulazak u grad kreće pakao. Kiša koja počinje pada i radovi na putu čine da 20 kilometara periferije Firence prelazimo za oko sat vremena i konačno stižemo kod svastike u stan oko 12h30min. Istovarujemo sarme, gibanice, rolate, dve kile rakije za zeta Italijana, ljubimo se sa svima po tri puta, pijemo kafu i posle 30 minuta krećemo na prvobitno mesto okupljanja – restoran Neri, jedan od poznatijih u gradu koji se doduše nalazi na periferiji.

grupisanje kod naplatne rampe posle polaska iz kafića

grupisanje kod naplatne rampe posle polaska iz kafića

Lako ga pronalazimo kao i praking gde su parkirani Miniji. I tu doživljavam potpuni šok!!! Tek tada shvatam da je ovo skup namenjen Classic Mini automobilima tj da nije mix starih i novih te da su na celom parkingu prisutna samo dva nova Minija: jedan je moj, a drugi od generalnog sponzora BMW-a. Uz Vojvođanski šarm objašnjavam organizatoru da je Beograd 1000 kilometara daleko, da smo morali da žurimo, da nam je Mini Classic u radionici na restauraciji i konačno dobijamo zeleno svetlo da iako kvarimo koncept skupa možemo da budemo u koloni starih Minija, ali uz uslov da vozimo odmah iza sponzorskog auta – već pomenutog novog Minija.

racing green izdominirala i dosadila

racing green izdominirala i dosadila

Konačno sedamo da ručamo. Posle paste i dva kapućina u Neri-ju organizator nas obaveštava da se spremimo na polazak za panoramsku vožnju koja bi tebalo da se završi parkiranjem na centralnom trgu. Uz kišu koja nas neprestano prati sa periferije dolazimo do brdašca u centru Firence gde pravimo pauzu, slikamo se, upoznajemo među sobom i sa prelepim krajolikom koga čine predivne vile jer se nalazimo na Firentinskom Dedinju, barem nam je tako naša domaćica objasnila.

najbrutalniji auspuh na skupu

najbrutalniji auspuh na skupu

Prvi put mi se tada pruža prilka da detaljnije pogledam Classice. Prelepi su. Preslatki. Restaurirani, doterani, svaki sa ličnim pečatom vlasnika. Najviše ih je u tradicionalnoj racing green engleskoj boji. Skoro svaki sa nekim nabudženim auspuhom. Zvuk koji prave odaje utisak ozbiljnih namunjenih mašina, a ne malih gradskih slabašnih autića.

ko u Jaguaru! Bokte!

ko u Jaguaru! Bokte!

Enterijer je svaki za sebe i najbolje predstavljaju karaktere vlasnika – neki su u trkačkom stilu, neki u originalnom, neki sa novijim spravicama, a neki sa naglašenim aristokratskim karakterom. Sve u svemu svi oni potvrdjuju: da je u svaki od njih uloženo puno truda, novaca, ali i ljubavi i to ne samo lične valsnikove već cele njegove porodice jer ono što potpuno fascinira je da je veliki broj minijevaca došao sa celom svojom porodicom na skup. Neki su čak poveli i kućne ljubimce.

nalepša felna na skupu

nalepša felna na skupu

Posle 30 minuta druženja spuštamo se u strogi centar grada sa sve policijskom pratnjom. Tokom puta saznajemo da imamo priliku da se vozimo ulicama kojima većina firentinaca prošeta, ali nikad ne prođe kolima i da nam je pružena prilika koja je ekvivalent vožnji kroz parkove Kalemegdana i ulicu Knez Mihajlova. Parkingom na Trgu Republike zavšršavamo svoju vožnju. Priliku za ponovno slikanje koristimo maksimalno, a dolazimo na ideju da se uspenjemo na obližnju zgradu gde je na poslednjem spratu restoran koji pruža mogućnost za slikanje sa vrha. Ne propuštamo priliku.

ulicama starog grada

ulicama starog grada

2h slobodnog vremena koristimo za šetnju po gradu, a onda pravac restoran na grupnu večeru – malo nas čudi da je organizator naručio klasično mesište kao da smo u Leskovcu, a ne u Italiji. Srećom odlično pripremljeno uz vrhunsko belo i crno vino čini da brzo zaboravimo sve napore od prethodna dva dana i da po povratku u stan lako i brzo utonemo u san.

pogled sa vrha zgrade na Trg Republike

pogled sa vrha zgrade na Trg Republike

Treći dan

Konačno osam sati sna. Budimo se odmorni, pijemo espreso uz konstataciju da nas je baš poter’o baksuz kada je vreme u pitanju – ponovo pada kiša. Doručkujemo i oko 10h pravac Scandicci – predgrađe Firence (nešto kao Rakovica) u kome je zakazano okupljanje na centralnom skveru. Tu će se održati Ginkane – trka improvizanom stazom sa oštrim ukosnicama u kojima dolazi do izražaja sva prednost u ležanju minija.

dobro mu legla ova bordo metalik

dobro mu legla ova bordo metalik

Stižemo uz pomoć navigacije, parkiramo se i peške obilazimo stazu dužine oko 300-400 metara. Ukosnice ne samo da su oštre, nego su toliko uske da mi uopšte nije jasno kako ću tuda da proteram mog Minija koji je podosta širi od ovih starih.

ne, ovo nije Vladin (naš predsednika kluba)

ne, ovo nije Vladin (naš predsednika kluba)

Posle 20-tak minuta startuje trka, vozi se na hronometar, jedan po jedan, uz blagu kišicu koja sada celu stvar čini zanimljivijom. Dolazim na red, vozim prilično sigurno uz neizbežna proklizavanja i u stilu naloženog klinca sa isključenim Traction Control. Ostvareno vreme oko 22,8 secundi. Ne gledam konkurente. Prilazim svojoj ženi koja se smekša i konstatuje da baš i nisam nešto delovao brzo. Rek’o kako bre nisam??? Vraćam se za zapisnički sto i tek tada gledam vremena konkurenata – od 15-tak njih, čak petoro je bilo brže, po neki čak i za celu sekundu. Sa 163 konjske snage shvatam reklamu Pirelija da snaga bez kontrole nije snaga.

Vaki isti ima čika Dule

Vaki isti ima čika Dule

Sledećih sat vremena prolazi u pravljenju krugova svakog učesnika uz neizbežnu demonstraciju gladi Italijana za brzinom i trkama – kada je trebalo poći na ručak njih desetak je moralo da obrne još koji krug pa smo pomislili da će ih na kraju organizator oterati motkom sa staze. Na kraju ih je stvarno oterao, doduše bez motke.

hoću joooooš

hoću joooooš

Ručak je u obližnjem restoranu, ponovo isti meni i ponovo se niko ne buni. Vino je dradilo svoje. Preskačemo dodelu nagradu za najlepši auto i pobednika Ginkane i palimo za Beograd jer je već 16h, a do Beograda valja preći 1.000 km.

staza

staza

Povratak u dve rečenice:

  • kod Modene sreli dva Ferarija na test vožnji od kojih jedan pod folijama –krije svoj novi dizajn.
  • na pumpi kod Bolonje žena mi nije dala da se trkam sa Aventadorom uz komentar: nećeš ni do 60km/h ubrazati, a on će već otići i nećeš ga ni videti.
Ja: Oću da se trkam!  Ona: Ma nećeš se trkati

Ja: Oću da se trkam!
Ona: Ma nećeš se trkati, vozi kući da ne dobiješ batindže sada

 

Na kraju stigli u Beograd oko pola dva iza ponoći.

Šta reći za kraj – bilo je naporno, 2.200 kilometara za dva dana. Uživali u Olimii, ponovo videli Firencu ali ovaj put verovatno iz ugla iz kog je bez Minija sigurno ne bi videli. Naši domaćini mnogo fini i ljubazni, ali sa toliko lošim poznavanjem engleskog da smo se vrlo teško sporazumevali pa je i neko veće druženje izostalo. A Mini Classici? Toliko lepi i preslatki da je moja supruga celim putem u povratku pričala o tome kako će ona da sredi svog novog i davala predloge kako ja da sredim svog Classic Minija pa da sledeće godine dođemo ovde ponovo ali sa dva auta.

Žuta. Hmmm. Nije loša

Žuta. Hmmm. Nije loša

13139007_586247808223822_7760225129315974540_n
Previous post

Tuning & Styling meeting by Independent (Zemun)

13177265_588931464622123_5958451422218390494_n
Next post

Tuning & Styling by Lowheels (Loznica)