E ovo je kafana! I to prava pravcata kafana! BRE!

Ne pamtim kada me je poslednji put neki ugostiteljski objekat ovoliko oduševio. Kao Nađa Komaneči u gimnastici – svaki element je za čistu desetku. Vrh vrhova!

Al ajd da krenem redom:

Lokacija

Kafana Amfora se nalazi u Nišu. Ne znam tačno koji deo Niša je u pitanju, ali ako se zadesite tamo, pitajte nekog taksistu da vam objasni i lako ćete je naći.

Kafana ima svoj parking, ima svoju baštu (obzirom da je februar mesec bašta nije radila), eksterijer ostavlja utisak kafane, a enterijer je u svakom pogledu kafanski: svojim izgledom, svojim duhom, svojim gostima, svojom muzikom.

Unutra ne postoji ni jedan element koji će vas asocirati na restoran, ne postoji element koji ce vas asocirati na pokusaj kafane da bude retro/etno simbioza ugostiteljstva. Stolovi, stolice, pod, plafon, drvenarija, stolarija, escajg, pepaljara, stolnjak – sve je onako kako u pravoj kafani treba da bude.

Gosti

Od pijanca preko direktora od boema do ministra. Al se svi ponašaju u skladu sa nepisanim kafanskim bontonom.

Rakija

Najbolja dunja u životu.

Meze

Svež vrući somun, najbolja urnebes salata ikad (bele boje) plus vrhunska salata od kiselog kupusa. I dovoljno za početak.

Glavno jelo

Valjani ćevapčići sa lukom (slika na vrhu teksta) su specijalitet kuće, uz napomenu da je luk u ćevapima, a ne pored ćevapa. Bezobrazno dobra je rolovana džigerica u slaninici, ali PERVERZIJA GODINE i ono što nas je ostavilo bez daha su juneći repovi! Nisam ih do sada nikad jeo, podsećaju me po ukusu na teleću glavu u škembetu, ali su još bolji. Za sve obožavaoce ovakvog tipa hrane ovo je nešto što se mora probati ako se poseti Niš.

Piće

Vinarija Aleksić, polusuvo Rose vino po imenu Barbara. 14% alkohola uz ovakav meni leći će vam ko budali šamar. Ni pitkijeg vina ni jačeg udarca u glavu. Aperkat.

Muzika

Kada smo bili tamo, nije bilo žive muzike, ali… Sve vreme je sa zvučnika dolazila vrhunska narodna muzika, znate ona iz sedamdestih/osamdesetih… Ređali su se stari hitovi jednog Šabana, drugog Šabana, Tome Zdravkovića, Miroslava Ilića, Ljube Aličića… Sedeli smo tamo tri ili četiri sata, a odabir muzike je bio takav da ga ja bolje ne bi sastavio ni za svoje momačko veče. U stvari, momačko veče bi pravio baš u Amfori. Iako sam iz Beograda. Toliko.

Za kraj šta reći: do sada su moji favoriti u Nišu bili Mrak i Dva Jarana. Sada su dobili izuzetnu konkurenciju – Kafana Amfora. Ako sudimo po klopi – svako ima svoje prednosti. Ako sudimo po atmosferi – Amfora je neprikosnovena.