Dozvolićete da se na početku zahvalim Mixiju i Jelchici na bicitorstvu (biciklističkom mentorstvu) i fenomenalnim druženjima od početka sezone naovamo. Da ne beše njih, pitanje je da li bih  preboleo dečije bolesti i zavoleo bajs.

Ajd sad da se manem holivudske drame i vratim u realnost. Jedan od ličnih ciljeva koje sam postavio u 2013 je off-road avantura sa nekom ozbiljnom ekipom. Ostala 3 cilja (da se uspenjem na Avalu; do Vikendice na Trešnji i nazad; dogurati do 100km u jednom danu) ispunio sam zaključno sa avgustom. Taman kada sam počeo da gubim nadu da će se i poslednji cilj realizovati,  usledio je poziv od Mixa i Jele da overim Gučevo i Šarenu Bukvu – 66 km pedalanja od čega 30 ozbiljnog off-roada. Ohoho ozbiljnog, barem s moje tačke gledišta.

Kako sam sve to doživeo i proživeo?

Nedelja, pola sest ujutro, dok srce bije kao ludo ustajem polako iz kreveta. Supruga se prevrće i dobacuje motivacionu poruku: ti si budala . Uzvraćam: volim te i počinjem pakovanje svega i svačega. Kao prosečna porodica kad ide na letovanje. Pakujem i tri tablete vitaminskog kompleksa, Coenzim q10 (ni sad mi nije jasno što sam ga poneo) i dva sendviča. Trpam sve to u kola kao i MTB Meridu na zadnje sedište. Krajnja destinacija: Banja Koviljača. Vozim, slušam AcDc i uz mjuzu pumpam adrenalin. U pola sedam krenuo, u 8h15min stigao u goste kod Mixa. Posle kafe i presvlačenja silazimo svo troje, pakujemo se i krećemo.

Do tog momenta uopšte nisam imao predstavu kako izgleda koncept vožnje tj koliko ima uzbrdo a koliko nizbrdo, koliko off a koliko asfalt. Nisu hteli da mi kažu. Jedino sam znao da vozimo 50+ tog dana. Na samom polasku pitam Jelu šta nas prvo očekuje i odmah šok – 10 km uspona u bloku tj bez pauze.

Čekaj bre, jel ste normalni, do vrha Avale je 4km, pa kako, šta…

Ajd bre Zoster vozi i ćuti. – dobacuje Mix i kreće.

Posle prvih četiri pravimo pauzu, konstatuju da mi je lanac suv i da sam spor. Podmazujemo lanac, nastavljamo i ja polećem!

Verovatno ću dobiti odlikovanje za glupost za ovu izjavu, ali ja stvarno nisam znao da kad ti majstor uradi servis i kaže vozi, (a taj servis podrazumeva sve sam sredio i oprao lanac ), da posle toga treba lično da ga podmažem (za mene je to isto kao da odeš u servis, operu ti auto, ispuste ulje i kažu teraj a ne sipaju ti novo ulje nazad u motor.) Elem, sledećih 6 km mi je palo lakše nego prvih 4km i eto nas na vrhu Gučeva za manje od sat vremena. Nadmorska visina oko 790 metara.

A onda počinje 10km bajke- oblačno, kao de će kiša svakog sekunda, mrtva tišina, nigde žive duše. Okolina je copy/paste scenografije filma Rambo 1 deo (deo filma kada ga sateraju u šumu). Samo očekujete momenat da Stalone odnekud počne da mumla i iskoči zamaskiran granjem i lišćem.

Ambijent je stvarno neverovatan, šuma gusta, paprat ogromna, šiblje, granje, uzak blatnjav put. Ma idealno! Pazite, obzirom da sam rodom iz Vojvođanskog sela, za mene pojam šume podrazumeva unakrsne drvorede Topole koje su Gorani uredno posadili pored Tise. I potkresali šiblje i žbunje. Šuma na Gučevu je za mene srpska prašuma. Amazon.

Elem, sledećih deset kilometara su bili uživancija za vožnju sa usponima koji nisu duži od 20-tak metara. Ma milina. Jedini problem koji sam imao tada su moje obične patike – naime, SPD sprinterice još uvek nisam kupio pa su mi  vrlo često na oštrim kratkim usponima stopala klizala sa pedala.

Izlaz iz šume ujedno je i kraj Gučeva, visina je oko 400 metara nadmorske. Odatle započinjemo uspon ka Šarenoj bukvi i planinskom domu, prvo malo asfaltom, a onda ponovo šumskim putevima. Koliko dugo ćemo/smo na ovoj etapi vozili uzbrdo?

Pa to sam i ja pitao više puta Mixija i dobijao sam sledeće odgovore:

• ima dosta,
• uskoro postaje manje uzbrdo,
• biće i malo ravno
• i konačno dobijam pravi odgovor- preko 10 km .

Srećom pojavilo se i sunce, malo je otoplilo, pa su boje okoliša, šume, trave, cveća, postale jasnije i izraženije. Sve je to  ublažavalo sumoran osećaj umora koji se polako, ali sigurno, pojavljivao.

A prethodno pomenutih 10km uspona pretvorilo se u nepunih 15. Skoro sve je bilo uzbrdo sa povremenim, kratkim, ravnim deonicama. Umreo sam. Rastavljao sam se nekoliko puta sa dušom. Pisao u glavi testament. Dozivao podsvesno medvede iz Bosne da preplivaju Drinu i prekrate mi muke. Trajao je taj uspon ko zidanje skadra. Voziš po zemlji, pa malo po kamenjaru, pa mnogo po kamenjaru, pa ima kad voziš 4,8km/h, a ima i kad nemožeš da voziš pa onda guraš, a ni za to nemaš snage.

Možda bi sve to bilo malo manje dramatično da nisam bio gladan kao ker, jer ipak su dva sendviča bila slaba energetska bomba za napor koji je trajao manje-više od 9h30min do 14h30min sa minimalnim pauzama.

I onda konačno, na 800 metara nadmorske visine, planinarski dom Gučevo na Šarenoj bukvi! Utočiste! Ja sam toliko skomolo, da sam eksirao 1 litar soka od jabuke pa tek onda počeo da komuniciram sa okolinom. Bio sam razvaljen. Na svu sreću, neki lovci su se zadesili tamo sa sve roštiljem i pasuljom, pa su nas ponudili.

U domu je atmosfera do jaja! Maki, domar, je neverovatno cool lik. Ceo ambijent je ostao u jako pozitivnom sećanju. Čak u toj meri da planiram da posetim dom nevezano za vožnju i raspalim jedan roštilj tamo.

Elem, posle klope, dremke u šatoru (da da, i za to smo se ogrebali) nastavili smo dalje. Neko će reći proveli ste u domu ceo vikend pa ste produžili i sad se puvate koliko mnogo ste vozili. Prava istina je da mi je na 100 metara od doma pukao lanac, pa smo morali da čekamo spojnicu iz Loznice.

Oko 16h30min, spustili smo se sa Bukve, naplativši za sve pare svo ono penjanje do gore. Cirka 15 km spusta bez da ozbiljnije okrenete pedale. I onda još 15 po ravnom do Banje Koviljače. Tih poslednjih 15 km nismo spuštali ispod 25km/h. Dakle, pasulj i ćevapi su odradili svoje – popunili glikogenske depoe i vratili snagu, dok je dremka došla kao  mini rehabilitacija.

I da sumiram brojke i utiske na kraju – od 9h30min do 18h00 prevalili smo 66kilometara od čega oko 30 po šumskim putevima. Iskustvo je nezaboravno, i ako vremenske prilike i obaveze dozvole nadam se da ćemo ovu akciju ponoviti još jednom do kraja sezone.