(Jeo, pio i pis’o: Zoster; redig by Storm)

Koliko se sećam, na Kopu sve do pre nekoliko godina nije postojao restoran/kafana u kojem ste mogli da doručkujete, ručate i/ili večerate po pristojnim cenama. Npr, za doručak sendvič, za ručak picu a za večeru neki od kopaoničkih specijaliteta – sa sve rakijicom iz čokanjčeta, u vrlo prijatnom etno ambijentu gde vam uz večeru na sve to zasviraju tamburicu na uvce pa sa istom tom tamburicom zaglavite do iza ponoći, pa ujutru s nogu pojedete jednu dobru pljesku na pultu u okviru restorana. Takav skup usluga nije postojao na jednom mestu – bilo je fensi i skupih restorana s jedne strane ili raznoraznih sendvičara i palačinkarnica s nogu, najviše oko staza ili u okviru staza, s druge strane. Ali sve na jednom mestu nije postojalo. Međutim, ovo sad postoji u Konacima, u restoranu/kafani Alo Alo.

Prvi put kad sam ga spazio, pomislio sam da je u pitanju ogranak istoimene picerije iz Beograda. Međutim, ovo je nešto potpuno drugačije. Ambijent u etno fazonu, vrlo prijatan i topao. Neki od stolova su po principu vrlo diskretnih separea, dok su drugi otvorenog tipa, tako da je pogodan i za klopu i za poslovni ručak. A od klope stvarno imaju svašta u ponudi – od sendviča, pljeskavica i pica (koje su odlične!) preko klasične restoranske ponude, do jedinog zvaničnog kopaoničkog specijaliteta – kopaoničke mućkalice. Za razliku od leskovačke, ova nije u saftu, vec je izroštiljano sitno seckano mešano meso kombinovano sa grilovanim povrćem, prženim lukom i malo testa. Izuzetnog je ukusa, ko god da ga je probao bio je oduševljen, a cena je oko 1.300 dinara za porciju. Moram da napomenem da se služi isključivo u porciji za dve osobe, što je napomenuto i u meniju. Dakle za 650 dinara mozete da se razvalite koliko je obimno i dobro!

Moja topla preporuka je da za aperitiv probate jednu kuvanu rakiju ili BELO kuvano vino! Napominjem belo, jer je lepše od crnog a pritom ne pravi žgaravicu koju crno vino ume da pravi. Kuvana rakija je toliko dobra da je čak i moja žena, koja nikad pre nije probala rakiju, popila jednu. Zamezite malo predjala ukoliko ste baš gladni (i to je ovde na vrlo visokom nivou), a ako ne, onda odmah pređite na mućkalicu i uz istu poručite crno vino ili pivo i nema šanse da pogrešite.

U okviru restorana postoji i mali izlog za poručivanje s nogu gde možete kupiti pljeskavicu u lepinji ili picu na parče – bez klasične turističke brige – gde jesti s nogu a da nije salmonela – kvalitet je isti kao u restoranu.

Što se tice cena i Alo Alo je, poput Lazinog salaša, razbio mit koji je godinama vladao na Kopaoniku – da jedno piće kosta 5 eura. Iskreno tvrdim da se ne sećam kada je poslednji put vanpansionska usluga na Kopu bila ovako jeftina kao ove godine – na niovu ili i ispod Beogradskih cena. Bon apetit!