Znate onaj momenat kada u nekom društvu počnete da prepričavate neko vaše iskustvo, a onda se tu nađe neki lik koji će uvek da objasni kako on ima još bolje i urnebesnije iskustvo od tog vašeg.
E pa ima jedan, doduše ne baš takav, ali vrlo sličan lik na Vračaru. Ime mu je Goša. Kažem vrlo sličan jer se ne ubacuje u svaku temu koja se potegne, ali je neminovna pojava ako se pokrene priča o iznutricama.

Kako društvo u kome srećem Gošu  pod svetim trojstvom podrazumeva Škembiće, Kavurmu i Teleću glavu u škembetu potpuno je jasno da je Gošina dominacija u razgovoru obavezna ako se pokrene pitanje najboljih iznutrica u gradu. A demonstracija njegove dominacije je vrlo jednostavna i ogleda se u priči: ljudiiii, ma kad vam kažem, nema boljih iznutrica od onih iz Zlatnog steka.
I sada koliko god se vi trudili da objasnite da su bolje one koje ste vi probali, on uporno nastavlja svoju priču i ne popušta. U stvari ne samo da ne popušta već se kulturno ponudi da vas odvede na lice mesta pa da se i sami uverite.

Imajući u vidu stepen moje tvrdoglavosti logičan sled događaja  bio je da se prihvati izazov tj utvrdi gde  je bolja Teleća glava u škembetu: u Sportu na Autokomandi ili u Zlatnom steku.

Moram da priznam da iako sam se više puta nadmetao u sličnim izazovima nije mi baš bilo svejedno – prvo, Goša ne deluje kao neki šalabajzer bez iskustva čak šta više deluje kao neko ko ne samo da ume da oceni već i sam pripremi dobru klopu. A drugo, Zlatni stek nikome iz okruženja nije delovao poznato što je jos više podgrevalo zebnju da se uistinu radi o dobro uštekanoj kafanici poznatoj samo lokalnim hedonistima.

Elem, već na samom prilazu kafani prošli su me trnci niz kičmu- nije restoran, nije ni klasična kafančuga, vec kafanica i to ona dvodelna: mali ozidani deo sa nekoliko stolova na jednoj strani i vešto sklepana baštica koja se zimi verovatno uz pomoć improvizacije pretvara u stambeni deo na drugoj strani. Kafana puna gostiju. Shvatam odmah da konobara svi poznaju, a i on sve goste, što znači da su stalni. To je to, podvest je odradila svoje i prepoznala onaj momenat- ne dolaze džabe ovde stalno, mora biti da je klopa dobra. Otuda i trnci niz moju kičmu jer postalo jasno – ovo će biti moje novo utočište.

Uz domaću rakijicu, bez i da smo stigli do glavnog jela, Steva konobar već objašnjava tajnu uspeha  vrhunskih iznutrica – bitno je da su uvek sveže i od proverenog dobavljača. Onog dana kada nije tako – tada ih ni ne spremamo. Kaže da nema uvaljivanja. Što je najjače Steva je od sorte što ti nekako već na prvu loptu uliva poverenje.
Posle čašice dve razgovora dođosmo i do glavnog jela.

Iii, kavi su utisci?- pitaće neko…

Pa iskren da budem  ovo je stvarno najbolja Teleća glava u škembetu koju sam igde jeo!!!! Malo drugačija od one u Sportu, za nijansu pikantnija i masnija, sa dobro odmerenim odnosom mesa i škembeta predstavlja hedonistički san svakog ovisnika o holesterolu!

Da bi me bolje razumeli oni koji me nisu do sada upoznali tek moja izjava da postoji bolja glava od one iz Sporta ravna je izjavi Zemunca da je deo oko 25.tog Maja lepši od Zemunskog keja. Pa vi sad gledajte…

Elem,da se vratim na kafanu: rakija je domaća i toči se 0,05; cena piva 120 dindži, na meniju je i vrhunski rostilj u kome je najbolji deo rolovana piletina, pardon nenormalno dobar deo je rolovana piletina; zatim urbana legenda koja je kazivala da se negde u Beogradu ponekad pripremao perverzno dobar špikovani jezik koji se prethodno kuva 4 i po sata je provaljena- više nije legenda već živa istina i to se dešava u Zlatnom steku. Tu su i brizle, tu su i škembići. Brizle i škembiće nismo probali, ali se spremamo za ovaj sudar titana jer je potrebno pobediti one iz Alternative. A to neće biti lako.

Sve ovo nije napisano na bazi jedne posete, vec više njih. Moralo se proveriti dal je stvarno tako pa smo jednom upali nenajavljeni i bez Goše. I opet isto i opet ko po Jus-u.

Ali vrhunac koji nas je izuo iz cipela desio se kada smo pitali za palačinke. A to je otprilike bilo ovako:

- Imate li palačinke za desert?

- Nemamo. A što? Jel vam se jedu?

- Da! Baš bi nam prijalo nešto slatko

- Pa hoćete da vam pripremimo? Sa čime ćete?

- Sa pekmezom od kajsija.

- Ok, dolazim za pet minuta.

- Pa gde ćeš čoveče?

- Kako gde? Pa do prodavnice da kupim pekmez da bi mogao da vam nafilujem palačinke.

I naravno nije ih na kraju ni naplatio. Kao što nam sledećom prilikom nije naplatio poslednju turu pića.

Zašto? Zato što je Steva poslednji Mohikanac, poslednji pravi pravcati srpski ugostitelj kome je mušterija na prvom mestu. Pri tome pravi najbolje specijalitete od iznutrica u gradu.

p.s. za one koji nameravaju da posete Zlatni stek, isti se nalazi na uglu ulica Južni Bulevar i Vardarska na Vračaru.