Zlatibor mi je oduvek bio destinacija koja nit’ smrdi nit’ miriše. Niti je planina da odeš da se skijaš zimi, niti u podnožju ima more pa da leti odeš da se kupaš, niti je banja pa da odeš da se banjaš. Ništa od toga. A opet skoro uvek dobro posećena, čak je ono u fazonu fensi varijanta – kao ono mislim idem na produženi vikend na Zlatibor, mislim ovo ono. Nemam pojma kako i zašto je došlo do ekspanzije turizma baš ove iznad Užica a ne na Fruškoj gori iznad Novog Sada, ali i ne želim da filozofiram. U svakom slučaju – kao klinac niti sam dolazio niti sam imao želju da dođem, dok kao matoriji dolazim skoro pa redovno. Ali dolazim iz dva razloga – zbog posla i da bi jeo jagnjetinu i ne ostajem nikad duže od dva dana.

Pošto je jagnjetina na Zlatiboru već opisana sada ću se baciti na smeštaj – za ovih osam godina koliko sam redovan ovde odsedao sam uglavnom u dva hotela: Mona i Olimp.

Današnja tema je Mona. Na prvu loptu moj komentar je S K U P O!!! Mnogo je skupo, noćenje sa doručkom preko 8.000 rsd (februar 2013)! Mislim, pa nije ovo Grand. Mogu da razumem tu cenu u opciji da postoji fenomenalni prateći sardžaj tipa neverovatnog Spa centra ili da je gondola preko puta hotela koja vas direktno vozi na vašu omiljenu stazu pa da kažeš – pa ajde, neka je skupo al jednom se živi . Međutim, ovako…Pa mislim stvarno

Ok, da je lepo – jeste lepo, prošireno, dodatno renovirano i pušteno u pogon pre mesec dana (mislim na novi deo). Stoji da je topao ambijent, vrlo prijatan, da je klopa vrhunska, da je lokacija – ma nema bolje lokacije na celoj nazovi planini, da je cela zgrada mnogo lepa, da je sve čisto, pedantno, uredno i da su svi ljubazni. Ali takođe stoji da su sobe malecne ko da smo u Tokiju, da je bazen u Spa centru jako mali i da nemož’ da se pliva u njemu, da u teretani ima lepih i modernih sprava ali je jedini problem što ih ukupno ima četiri ili pet – kao da je u pitanju nečija sobna kućna varijanta wellness-a.

I onda se postavi pitanje pa za koga je ovaj hotel? Po mom mišljenju:

1. za ljude koji dođu poslom u ovaj kraj na dva ili tri dana, usput iskoriste priliku da prošetaju po visoravni pardon planini, razbiju se od jaganjaca u nekoj pečenjari, smeste u hotel gde se popodne i noću naspavaju i odmore od posla, žene i dece, a onda vrate rumeni i preporođeni kući i li

2. za grupne seminare, eskurzije, radničko-sportske igre bogatih firmi (tzv team building), kongrese i slične manifestacije.

Da sam ja vlasnik hotela i da se pitam, iskoristio bih u potpunosti omađijanost našeg naroda ovom visoravni i privukao ga atraktivnim cenama i mogućnošću plaćanja na odloženo. Zašto je cena otišla nebu pod oblake na 8.000 rsd kad je bila oko 5.000 rsd pre nekoliko godina nije mi jasno, ali da bi po nižoj ceni i ja možda pohitao sa porodicom ovamo bar na produženi vikend – verovatno bih.

Ovako ću gledati da se smestim u neki pansion ili privatni smeštaj koga ovde ima po vrlo pristupačnim cenama i vrlo visokog kvaliteta.

I za kraj, kao rezime- gost u Moni bio bi:

– DA, službeno

– NE privatno

P.S. Ne mogu a da ne spomenem čoveka po kome je ovaj hotel prepoznatljiv – ljubazni domaćin i vrhunski profesionalac Dabić Leko, čovek koji će vam učiniti sve da se osećate kao kod kuće i da vam učini boravak što lepšim.