Bokokotorski zaliv se deli na dva manja, ne preterano slična zaliva: Tivatski i Kotorski.
Tivatski zaliv je širi i omeđen nižim brdima sa pitomijim stranama. Kotorski zaliv je ono na šta se obično pomisli kad se pomisli na Boku – „leptir mašna“ mora zavučena među brda koja odozdo deluju kao nestvarno visoka i nestvarno strma – nije kanjon Morače, nego kanjon mora. Bilo kako bilo, Kotorski zaliv se reklamira kao jedini fjord na jugu (što je netačno – nije fjord) ali je bez obzira na to impresivan.

Međa koja deli zaliv na ova dva dela je brdo (ili planina) Vrmac (na naslovnici) i ono predstavlja ključnu tačku aktivnog odmora „u lokalu“ za sve koji su letuju u Boki ali hoće više od ležanja na plaži i (ako finansije dozvoljavaju) blejanja po konobama ili kafićima. Vrmac, naime, čitavom dužinom grebena prelazi veoma solidan kolski put, u kojega se na nekoliko mesta uključuju što drugi putevi, što pešačke staze.

Dakle, kome je do malo aktivnijeg odmora u vidu pešačenja ili teranja MTB po brdu, eto zanimacije. Pritom valja istaći da Vrmac nije tipična primorska brdesija s kamenjarima i makijom, ali doći ćemo i do toga.

Počnimo od lakše stvari.

Pešačka staza koja vodi u Gornji Stoliv polazi (logično) iz Stoliva i sokak u koji s puta treba skrenuti na stazu je jasno obeležen. Treba proći 5-6 kuća, posle čega ostajete sami na stazi. Putokaz tvrdi da će vam stazom do Gornjeg Stoliva trebati 40 minuta, što jeste i nije tačno. Ako ste iole u formi, trebaće vam manje od pola sata. Međutim, toliko često ćete zastajkivati da se divite onom što se može videti duž puta da će vam sigurno trebati sat vremena do sela.

Prva „stanica“ na putu je lokalno groblje, malecko, uredno i prilično staro. Ako znate šta znači „memento mori“ (i pogotovo ako ste guglali reprodukcije starih majstora na ovu temu) onda svratite… ako vam je i sama pomisao na groblje jeziva, onda bežite. Što se mene tiče, vrlo pristojna mera sete, starine i mračne romantike. Od groblja dalje u brdo vodi staza zbog koje ste došli – kaldrmisana, široka, koja sve vreme ide kroz šumu divljih kestenova. Kad sam video tablu „šuma kestenova“ očekivao sam neki špalirčić, drvored namenjen proizvodnji kestenja za turanje na žar u kasnu jesen.

Đavola. Ide se kroz pravu šumu – ako su ta stabla nekad i bila posađena, to je bilo toliko davno da su i sama zaboravila. To drveće je ogromno, prastaro… i prelepo. Šetnja ispod ogromnih, tihih, prastarih krošnji, stazom koja je ko zna kad napravljena (verovatno nema više od 60-70 godina, al’ ne kvarimo atmosferu sad) u toj meri ima šmek drevnosti, viševekovnog, skladnog prisustva ljudi u ovoj neobičnoj prirodi, da mi je više puta palo na pamet da je (koliko god mrzeo sebe zbog ovakve analogije) Džekson pogrešio što je za Rivendel pravio digitalne kulise – mogao je da dođe u Stoliv i snimi sve što mu treba.

Uspon nije težak. Može se popeti i u papučama ali bih svakako predložio bar patike. O bilo kakvom izlasku van staze bez duboke obuće ne treba razmišljati. U tih kilometar i nešto sam sreo dva gmižuća stvorenja – koliko sam mogao da vidim u ono malo vremena pre nego što su zbrisali, oba su bili blavori – ali sigurno ima i zmija, tako da oprez nije naodmet. (Samo da napomenem, iz iskustva znam da je uobičajeno ponašanje zmija pri susretu sa čovekom ili bežanija ili „ne diram te, ne diraš me“ stav – ali ne treba tražiti đavola i tabanjati (polu)bos po šumi)

Na „kraju“ staze je Gornji Stoliv – seoce koje je nekad brojalo 60-ak duša, dok sad ima nekoliko koza i dvoje poludivljih ljudi koji ne umeju ni „dobar dan“ da kažu. Neka im bude. Pored starih kuća, u Stolivu se nalazi i stara crkva s automatik zvonom. Do sela i može u landravoj obući ako idete stazom, od sela nikako. Staza se nastavlja uzbrdo i spaja se s glavnim putem, koji vodi duž grebena, ali to već nije u domenu brze šetnje po predelu izuzetnih odlika.