Avgust 2008
Istočna Srbija

Lov na srndaća. Ko je lovac, zna koje su šanse da se tom prilikom naspavaš. Lovi se uveče dok se vidi, onda se vratiš pešice do auta, truckaš se kolskim putevima do asfalta, voziš se do lovačke kuće ili prenoćišta. Večera, malo razgovora… šanse da se legne pre 23 su vrlo, vrlo tanke. Ujutru treba ustati, obući se, istim putem se vratiti u lovište i biti na stazi, brzog oka i mirne ruke, spreman na sve najkasnije u rasvitanje, kad vidljivost prebaci 50 metara. Idealno, dok je još noć – pošto će svakako da se dovoljno razdani za 10 minuta.
Ukratko, 4 sata spavke u idealnim okolnostima.
Ako se lov srndaća kombinuje s čekanjem divlje svinje, pa se u lovištu ostaje do 22-23… još manje spavanja.
Kreveti u lovačkim objektima su retko kad idealni. Imao sam prilike da spavam na svemu od golog kamena do kreveta koji koštaju soma evra po kvadratu; prosečan krevet na koji lovac smešta kosti je retko kad prebacio 4/10. Ako već spavate malo, daj bar da vam je krevet loš.
Ima još jedna stvar. Retko kad spavate sami.
Ali zato ti koji spavaju s vama uvek hrču. Pitanje je samo koliko glasno – i u kojoj meri to vama smeta.

Ono kad sam spavao na golom kamenu… pa, krevet je bio na 20 metara odatle. Problem je što je oko njega bilo još šest kreveta iz kojih je naizmenično dopiralo hrkanje i prdenje. Zvezdano nebo, jutarnja svežina i šuškanje miševa po lišću? Ko ne bi poželeo…

Dakle, avgust 2008, negde oko pola tri napuštam svaku zamisao da spavam; silazim u „lobi“ i kuvam kafu. Eto uskoro još nekoliko njih, ne znaš na kojem su veći podočnjaci, svi milu majku onom koji struže li struže. Tek, eto ga posle 40 minuta još jedan (poslednji cimer), sav otekao i naduven, vidi se da se ubio od spavanja. Ulazi on i kaže „joj, ljudi, cele noći nisam trenuo!“

„Majku li ti #@!!%$“, mislim, „kako li tek hrčeš kad spavaš?!“

Bilo je i zabavnijih prilika, recimo, kad sam nekako izdržao do četvorke pa onda sišao u kuhinju, gde je kolega lovočuvar upravo izvadio uljavu kajsijevaču iz friza… ili kad nisam spavao jer smo do ponoći večerali, onda kupovali hleb i onda vozili 30 km po terenu, ka lovačkoj kući, pa sam tom prilikom u pola dva iskakao iz džipa na bugarskoj granici da ga poduprem ramenom da se ne preturi – izgubio vuču na orošenom kamenu u krivini, a krivina pod nagibom 25 stepeni, na uzbrdici da te bog sačuva…

Eto… uglavnom, imam problem s galamom u spavaćoj sobi koja nije „ah, ah“ tipa…
Rešenje za to postoji odavno a ja sam ga našao kad sam krenuo da se ozbiljnije bavim biciklizmom, pa sam proučavao šta se sve nosi na put. Zove se čepići za uši. Kako rekoše u jednom priručniku, ako imaš čepiće za uši, osim tebe se naspavao samo onaj lik koji je hrkao.
Čepića za uši ima raznih. Nisu svi udobni. Oni u obliku komadića od memorijske pene su preveliki i lako ispadaju; neki su oštrih ivica ili su pretvrdi, pa su previše grubi… okreni, obrni, za sve ovo vreme sam dvaput uspešno spavao pored nekog ko je preterano hrkao – oba puta sa čepićima (zaboravio sam da ih ponesem bezbroj puta)

Prvi put pored lika koji je TOLIKO hrkao da su se vibracije od hrkanja prenosile kroz krevet, jastuk i kroz kosti lobanje, tako da sam ga ipak čuo. Srećom, čepići su ubili decibelažu dovoljno da ne smeta.
Te čepiće sam, naravno, izgubio prvom prilikom.
Juče sam kupio nove – poučen prethodnim sindikalnim bahanalijama, „nadao“ sam se četvorokrevetnoj sobi sa ostrašćenim hrkačima od kojih niko nema problema da ronza i pod topovskom paljbom.

Ovi čepići su dovoljno dobri da zaslužuju reklamu. Prozivođač je 3M (tako da imamo i profi fotku), dolaze u povelikoj plastičnoj kutiji (obično se pakuju knap, ovde je komotno) koja se može zataći, ne za kaiš, ali za neki remen na rancu ili za struk pantalona/šorca. Veoma su mekani, lako klize u uvo i ne žuljaju dok su unutra – i, što je možda najvažnije, može se ležati na uvetu u kojem je čep bez osećaja da vam je neko gurnuo kramp u isto (čest slučaj sa tvrdim čepićima, kao što su oni za ronjenje/plivanje). Tip koji je spavao sa mnom je, naravno, hrkao – u jednom trenu mi se učinilo da je prestao da hrče, pa sam izvadio jedan čepić – i odmah ga vratio :)
I tako, ako vam cimer zadaje probleme struganjem, ovo je opcija koja ne uključuje klanje na spavanju (i 20 godina s cimerom koji još gore testeriše) a podjednako dobro rešava problem.
Našao sam ih u „Snajperu“ (pasaž pored parkinga kod „Beograđanke“) za 250 dinara (februar 2013). Nisu najjeftiniji (ima ih na drugim mestima i za 50 dindži), ali vrede svaku paru.