OutdoorPutopisi

Nova godina na planini Tari

2011/2

 Tokom godina sam dočekivao novu godinu na više načina: s društvom u kući – izlizalo se dok smo bili u ranim dvadesetim; s devojkom na gajbi (predvidivo), na trgu (jednom bilo simpatično, drugi i poslednji put jezivo).
Najčešće, s devojkom na gajbi. Predvidiva šema; večerica, pićence… i tako te stvari, kaham, jelte… igranje na siguricu. Proteklih godina, to dočekivanje ponoći se redovno dešava na planinskoj gajbi, tako da je, na neki način, bilo lako penzionersko; pošto ne gledamo TV a društvo, negde daleko u gradu, radi nešto drugo, overili bi ponoć i zavukli se u krevet; sutra je trebalo otići na neko pentranje po brdima a već smo bili i umorni od današnjeg pentranja po brdima.

Prošle godine, rešimo da uradimo nešto drugo, nešto divlje. Klopica i piće, da -al’ na otvorenom. Tačnije, navr’ planine.
Plan: uveče se sa podnožja popeti na vrh planine (Gučevo, 779 nadmorske, dakle oko 600 metara uspona za 10 km), tamo zasesti, pripaliti vatricu, vaditi piće iz snega, izroštiljati… i u neko doba se vratiti kući.
E, pošto nikako ne bi bilo zabavno tegliti svu potrebnu opremu uzbrdo na leđima, tokom popodneva smo isterali auto sa svim potrepštinama osim mesa navr’ planine i to šteknuli na predviđenu lokaciju. Auto je bio Mercedes A klase s automatskim menjačem i letnjim gumama a na planini je, zamislite, bio sneg, pa smo imali i epizodu zvanu ‘pokreni me iz snega dubokog 10 cm’ – auto je u toj meri proklizavao da sam nekoliko puta izašao iz kola ne izbacivši ih iz brzine – točkovi su se najnormalnije vrteli a mečka je stajala u mestu…

Krenuli smo uzbrdo oko pola devet uveče. Od opreme smo nosili samo meso (koje ipak ne bih ostavljao na grani u planini nekoliko sati, da ne bih ugostio kakvu zverčicu) i šibice. Uspon po snegu, mrak, svetla civilizacije daleko dole – milina. Stižemo na cilj oko jedanaest – raspaljuje se vatrica, otvara se prvo pićence… šampanjac u ponoć, toplota vatre, pogled na doček u čitavom jednom regionu Srbije i Srpske – i veoma ukusan roštilj, tim ukusniji posle uspona.
Pešačenje ka kući, prepadanje brđana-povratnika sa gradskog dočeka (koji pešače uzbrdo i ne vide ništa, jer nema mesečine) zagrobnim ‘dobro vam veče i neka vam je sa srećom’ – mislim, ko očekuje da ljudsko biće pešice i po mraku silazi s planine prvog januara u četiri ujutru? – i krevetiranje oko pet ujutru.
Predobro!

2012/3

Ove godine, kako već pomenuh u priči o pešačenju oko Zaovinskog, doček je ponovo planinski, samo s društvom koje ne očekuje da to znači „kao na Dorćolu, samo u nekoj fensi šumi“ (imali smo i takav doček, nije baš bilo za pamćenje), nego s društvom koje je, kao i mi, pobeglo iz grada da odmori i okrepi duh em telo u brdima a ne da isfensira na planini.
Jutro posle 26/1000 po snegu ne sviće preterano rano; dok se okreneš, skuvaš kafu, opereš suđe od sinoć, spremiš doručak, baciš 40 dinamitara na komšijine ovce i opet opereš suđe – prošlo podne. Predlog da se ode do Mitrovca biva oštro odbijen; onda hajde da odemo do kafane u centru (Nova Vežanja) da vidimo da li postoji neki vid dočeka.
Nekako nas (mene i drugog mužjaka u ekipi) ne privlači pomisao na čekanje nove godine sa pijanim lokalcima, ambijent se ionako rodio za horor film, omladina u kolibici u pi*dincima… ali haj’mo do kafane, prodavnica je pored a svakako nam treba koječega, poput gajbe piva i pakovanja klonj-papira.

Dva ženska člana ekipe zaostaju da bi se montirale za doček, ako počne ranije (tj. kako uđemo u kafanu), dok treći član i dva mužjaka odlaze u izviđanje terena, koje se istog trena kad smo čuli da je fajront u 5 jer gazda ide u grad na doček pretvorilo u takmičenje u traženju dna pivske flaše. Zatekli su se tu i neki za šegu raspoloženi planinari u prolazu i za neožen raspoloženi lokalni momci (kojima smo pripretili udavačom koja, sva namontirana, samo što nije stigla), tako da je atmosfera bila na nivou.
Razgovor je negde kod petog piva skrenuo ka klanju jagnjeta za reprizu dočeka i tu mi se, uz povremene flešbekove na nošenje pune gajbe piva u paru, trkom, nizbrdo, po poledici, prekida film. Jesam li napomenuo da smo pre odlaska u kafanu stukli 2-3 domaćinske čašice rakije da se ugrejemo, a pre njih koju čašu kuvanog vina uz doručak?
Kuća-krevet. Poslednje čega se sećam je ortak koji me drmusa da bi me naterao da izađem iz kreveta i pristupio udruženom spremanju roštilja, moje mrzovoljno sikterisanje i njegovo psovanje. Kroz polusan kapiram da se u dnevnoj sobi gleda neka komedija… i tama… duga, ljuljuškava tama.
Iz koje se budim u mrtvu tišinu i noć. Svi kuntaju.

Bacam pogled na sat; dobro je, nismo uspeli da prespavamo novaka, tek je sedam.

Jutro kreće ispočetka. Buđenje, kafa, pripreme za roštiljanje (izvlačenje nameštaja na ledinu), loženje logorskog požara, roštiljanje, vatromet u ponoć, rasturanje od predobrog roštilja, bleja, kuntanje. Jedino što je moglo biti bolje je pijenje piva uz roštilj – ali narednih 48 sati nisam mogao da ga pogledam :)

I, odavde gledano, to je jedino što će se sledećeg dočeka popravljati.

zaovine_f
Previous post

Pešice oko Zaovinskog jezera - 26 km 30-og decembra

Kopaonik ski opening 086
Next post

Lazin salaš (Kopaonik)

  • Zoster

    Odlicna ideja o proslavi NG u planini na otvorenom. Pre neki dan mi je jedan ortak takodje pricao o vrhunskom rostilju koji su pravili na otvorenom na -10. Kaze grejes se uz vatru i rakiju i vruc rostilj ti legne ko melem na ranu.

    • Nije lag’o. Čak, ako se uzbrdo dobro oznojiš kao mi prošle godine, možeš da se igraš sušenja u oblaku pare i “ko će pre da se zapali”.