Dodatak, jesen 2016.

Izgleda da su promenili kuvara, što se, kao i obično, fatalno odrazilo na kuhinju. Legendarna pica o kojoj se pisalo u daljem tekstu više ne postoji na meniju, što nije ni čudo kad “majstor” napravi kaprićozu koja je – sad ne preterujem – osetno lošija od parčeta najjeftinije pice na najsumnjivijem kiosku sve&svašta brze hrane u gradu. Teleća čorba je takođe propast, što (meni bar) dovoljno govori o kvalitetu ostalog. Dakle, piće da, hrana ne. Eh, sudbino…

–

Već odavno, kad rešimo da se na brzinu ubacimo u neko lepo i mirno mesto, prevrnemo dobro strano točeno pivo i smažemo dobru picu a da za sve to ne damo više od 500 dindži po glavi, odemo u “Instituciju”.

Realno, nema neke velike potrebe da ovaj tekst bude duži od prve rečenice – napisao sam sve što je trebalo napisati. Ali..

Institucija je već odavno na istom mestu, pored vrtića i prekoputa crkve na Bežanijskoj kosi (prva mesna), tako da se do nje očas može doći s autoputa a crkveni toranj koristiti kao orijentir. Mesto je  mirno i tiho, više orijentisano na poslovne ljude koji odmaraju kosti i vijuge ili se nešto dogovaraju, nego na klinčadiju koja je izašla u provod. Nevelika baštica sa nekoliko stolova je skrivena od pogleda zidom zelenila. Unutrašnjost je podeljena na dva dela, oba slično opremljena, s velikim brojem drvenih greda i zanimljivih gipsanih aplikacija po plafonu (nema stalaktita da bude pećina). Osoblje je ljubazno a kuvar (ako nemju zasebnog pica-majstora) dobar; točeno pivo je uvek odlično. Pored pice “Institucija”, koju standardno urnišemo, na jelovniku je i čitav niz drugih jela, koje nismo probali, ali koje, šacovanjem tanjira dok ih konobari raznose, deluje kvalitetno. Nažalost, cene za “ozbiljna” jela nisu baš najniže u gradu, ali ne mogu da tvrdim da li su previsoke ili ne dok ih ne probam.

Vredi napomenuti da se često organizuje gledanje važnih sportskih događaja u sali s televizorom, uz piće i mezetluke.