Kafane i kafići

Cafe Ceger (Vračar)

Subotnje jutro, standardni ritual – ustajanje oko osam, i čim pre na pijacu. Kalenić, naravno. Ne zato da bih ugrabio prvo sveže voće i povrće od bakuta sa pijace (koje vas btw slažu, a da ne trepnu da je paradajz baš jutros ubran u njihovoj bašti), već da bih izbegao jutarnju torturu svojih malih đavolčića, koji ne biraju sredstvo ni način na koji će vam uzeti dušu od momenta kada otvore oči. E pa može, ali prvo pet minuta samo za moju dušu – ispijanje kafice, bistrenje misli, razmišljanje o prethodnoj radnoj nedelji i ovoj koja dolazi. I tako, u svojoj apa drapa trenerci od 700 dinara i starom duksu kupljenom kod Kineza, odlazim na pijacu, presrećan što imam izgovor da ne moram i subotom da nosim cipele i odelo. Posle brzinske kupovine, gde su mi iskusne krezube babe opet oljuštile kožu s leđa u vidu nenormalnih cena za kilo (koje i nije kilo nego verovatno 800 grama), pogledom tražim svoje utočište na sat vremena. Samo mojih sat vremena, sat koji ne delim ni sa kim. I tada spazih kafić, Cafe Ceger, na početku ulice Save Kovačević, preko puta kafane Kalenić.

Dolazim sa nekoliko ogromnih kesa punih voća i povrća i pitam konobara:

- Mogu ja ovako apa drapa, sa svim ovim stvarima da popijem kafu? On odgovara:

- Pa, naravno!

Kafić lep, neobično prijatan ambijent koji me je osvojio na prvu loptu. Stiže kafa, klasičan espreso… Uživam u predivnom ukusu i razmišljam kako sam otkrio novo omiljeno mesto za ispijanje kafe posle pijace, a da pritom ne moram da razmišljam kako sam obučen. I prođe tako mojih sat vremena u čitanju Kurira i ostale dnevne štampe, i kad podignuh glavu, shvatih da se kafić napunio – da niko nema nikakve kese sa pijace, i da su svi skockani. Sušta suprotnost meni… Ipak, niko ne obraća pažnju, konobari se nisu unervozili što i dalje srčem istu kafu i već sat vremena blokiram sto. I tog momenta shvatam da sam zaposednut duhom novog kafića. Odlazim, tačnije – hitam kući, decu utrapljujem babi i sa ženom odlazim ponovo u isti lokal rešen da joj pokažem da sam konačno našao kafić svog života. Ovaj put obučen urbano, na insistiranje moje žene, a uz obrazloženje:

- Ne možes da me sramotiš.

- Ali, oni tamo to ne gleda… Ne stižem ni da završim rečenicu, kad će ona:

- Nema ali, rekla bih da tamo ide neki mnogo fin svet.

Elem, odlazimo zajedno i shvatamo – da, to je naše novo mesto za ispijanje kafe i ćakulanje. Šta je to što nas je osvojilo – zaista ne znam, ali da postoji nešto što vas zaposedne – živa je istina…

Od tada je prošlo, ako se ne varam, dve godine. Mi smo i dalje zaposednuti… Odlazimo redovno na espreso i aperol špric. Čantramo i  uživamo. Mislim da su za ove dve godine i konobari ostali isti – uvek profesionalni, nenametljivi. Ne znam čak ni kako se zovu. Ali zato oni znaju koji sendvič ja volim, pa kada naručujem samo kažem:

- Ja bih onaj moj sendvič, znate već :-)

I oni ga donesu… Čini mi se da je ovakav utisak i kod drugih. Bilo leto ili zima, deset ujutro ili deset uveče, kafić je uvek pun. Naravno, ne ono neprijatno pun gde vas svi guraju i gaze, gde se bijete za sto, nego nekako opušteno, normalno, šta više prijatno pun jer pretpostavljate da ste okruženi ljudima koji su zaposednuti poput vas… A ima nas kanda poprilično. Možda dovoljno i da prođemo cenzus na sledećim izborima :)…

wellness-spa
Previous post

Wellness Land

moto_f
Next post

Gixxer

  • Olivera

    Stvarno si neotkriven talenat,mada znam da si uvek voleo da pises one silne mailove,al’ ove ti price bas zivotne i sa detaljima za koje nikad nisam imala utisak da ih primecujes

  • e pa hvala ti za ovo talenat :))

  • Andja..

    Ej ja tamo stalno idem, preporuka za sve ostale koji do sada nisu posetili i osetili duh ovog kafića. pozz od društva iz Smokvice

  • Pingback: Aperol Špric - nemagreske.com()