Kafane i kafići

Kafe Smokvica (Dorćol)

Kad ti radna nedelja počinje nekoliko puta od 8-12 a svaki početak je varijacija na temu noga u vrata / di su moji novci? koja se dalje razvija u detaljno objašnjavanje ’di su novci po sistemu čapkunu jedan, ko ti je kriv kad nisi mislio na vreme! – nije teško poželeti da posle posla tugu jesenju utopiš u alkoholu. Uz malo pažnje, alkohol od vikenda će s alkoholom ponedeljka dati izmagličasti amalgam kojeg je potrebno samo povremeno glačati radi bezbednog jedrenja kroz ostatak radne nedelje i sigurno uplovljavanje u naredni vikend.
Tako kretosmo ka Smokvici.
Ime na prvu loptu asocira na noćni klub i razne vrste sočnog voća, ali Smokvica je kafe-restoran; ima da se popije, ima i da se zamezi, a ime je dobilo po drvcetu smokve koje uspeva u dvorištu. Dvorište pripada kući na broju 73 u ulici Kralja Petra. Dakle, fensi kraj, Strahota Ban, 35/100 džipovi, tuc-tuc-tututuc i tako to, ali ‘ajde sad, pozira se zimi, leti se ide u divljinu.

Nekako sam uspevao da pre ovog ne uočim Smokvicu – što je pohvalno, znači da je atmosfera unutra zadovoljavajuća, svet za sebe, odvojen od ulice. Predlažem da sednemo u baštu, pošto su sva mesta slobodna. Kolega me gleda i smeje se, kaže, možda kad očiste sneg i ugreje još 20 stepeni. Zapravo, tipuje se na neku sofu unutra, po kojoj možeš da se izvrneš i u dokolici pijuckaš kajpirinju.
E, da, kajpirinja. Rešili smo da odemo na koktele, hoćemo li kajpirinju, hoćemo, gde ima, ima tamo. Hajde, još jedno mesto na kojem možemo da overimo kajpirinju.
I tako, nakon pola sata pešačenja kroz surove, bljuzgom olepljene beogradske ulice, ulazimo u Smokvicu. Predratna kuća u kojoj je Smokvica je svojevremeno bila onako, gospodska. Neki elementi iz tog vremena su se zadržali do danas – kaljeva peć, dvokrilna vrata, pijanino… Iznutra temeljno renovirana i prerađena, prostor za goste spojen u jedinstvenu celinu, ukusno odrađeno, mada na čudan način – išlo se na rustik atmosferu, ali „dotrajale stare stvari“ inventara i „gospodska kuća“ zaostavština se ne mešaju baš najbolje (po emociji, vizuelno ništa ne fali). Utisak dodatno kvari potpuno propala spoljna fasada; bilo bi lepo to renovirati, al’ tako da ne izgleda kao da je juče pravljeno. Na vratima nam je jasno da od tegljenja po sofi nema ništa, pošto je sve puno. Uspevamo da se ugnezdimo za stočićem za četvoro. Osvrt unaokolo, da vidimo gde smo to došli. Obojica u odelima i kaputima, marsovci na ulici, ovde ne odskačemo od proseka. Fura smooth jazz, drži pozadinu, glasniji gosti od muzike, može da se razgovara. Većina gostiju pijucka, poneko nešto gricka, manjina očigledno ruča – ili večera, tanjiri deluju lepo, toči se vince… Ukupna atmosfera nije loša, recimo da bi geslo bilo „poziraj opušteno“. Nije baš mesto za studentariju, ali nije ni stecište ljudi koji nemaju kreativniji način da potroše pare.

Listamo kartu pića i jelovnik – cene prihvatljive, kad se lokacija uzme u obzir. Na keca se može zameriti jedino bezobrazno previsokoj ceni točenog piva. Kokteli, kajpirinja, na čašu i… na bokal… od litra… Opa, mala! Dajde taj bokal. Već se cerimo, ovo će biti dobar kraj početka radne nedelje.
Stiže bokal, srčemo… nije loša, 7,5/10, Kogo još nije prevaziđen. Samo, nekako nije jaka. Stiže i pojačanje, koleginica, stiže treća čaša za nju. Gasimo jedan bokal, gasimo drugi bokal… ništa se ne događa. Da okrenemo? Ajmo, dajde Long Ajlend, jesi to probao nekad? Nisam. U, da te upozorim, ja od dve čaše toga odlepim. A ja sam čojek koji voli avanturu, daj.
Ide bokal Long Ajlenda. Ništa. Ide još jedan bokal Long Ajlenda. Hvatamo konobara. I taj bokal koji će sad da stigne, štagod da stavljaju u njega što ga razređuje, da ne stave ovaj put. Šta, manje leda? Ma, štagod da stavljaju u njega a nije alkohol, da ne stave.
Dolazi nešto jači bokal i još jedna čaša kajpirinje za koleginicu. Najzad nas hvata raspoloženje. A jeeeeEEeee…
Bi tu i nekih grickalica na račun kuće i tanjirić predjela na račun kolege i sve u svemu, Zoster umalo da dođe kad je čuo da kajpirinju toče na litar ali su ga u poslednji čas sprečile neke pihtije, nama je trebalo 2,5 soma po glavi da se napijemo* i proveli smo vrlo prijatno veče, ili, deo večeri, pošto su moji gešvisteri po čaši otišli na spavanje ne više od sat i po vremena po izlasku iz Smokvice.

* S jedne strane, za 2,5 soma po glavi je moguće uništiti se do neprepoznatljivosti u svakoj kafani, i to puta dva (e pa ti idi u kafanu, znam). S druge strane, ovo je simpatično rešenje za ljude poput mene, koji vole da se nalivaju svim k’o da piju pivo, a ne da samo pijuckaju i oblizuju. S treće strane, napravite mi nekršten koktel po pravoj ceni (litar ovakve kajpirinje, decembar 2012 = 10€, litar long ajlenda 500 din skuplji) i dajte bokal vode gratis…

Prometej
Previous post

Prometheus

the_hobbit_movie_wallpaper
Next post

The Hobbit: An Unexpected Journey

  • Zoster

    Zoster je bio sprecen jer ga je tasta pozvala na pihtije a to je nesto sto ne sme da se odbije. Inace, i ja sam sa nekim drustvom bio tamo pre mesec dana, bilo mnogo lepo, ja sam tada pio pivo al se secam da je neko iz ekipe ko je pio neki koktel u litarskoj varijanti zamerio na maloj kolicini alkohola sto ociegledno znaci da umeju da zaborave da sipaju po neki sastojak u pravoj kolicini

    • Uz malo sreće, naleteće na ove redove i posle toga početi da sipaju čist alkohol umesto vode.