(napisao Zoster u terenskim uslovima, redig by Storm)

Na Kopaonik redovno dolazim preko 20 godina. Za to vreme mnogo toga se promenilo na bolje- žičare na Kopu su većeg kapaciteta i brzine, bezvizni režim je omogućio ozbiljnim skijašima da za manje pare odu u bolje ski centre, renovirani su skoro svi značajniji a izgrađeni su i novi objekti. Lanci kafića, restorana i prodavnica stigli su i ovde – Costa coffee, Salaš 137, Lazin salaš.

Kad smo kod salaša: ni Kopaonik nije izbegao poplavu poplavu etno fazona. Ako se ne varam, prvo je otvoren Salaš 137, a sad je tu i Lazin salaš. Na kog Lazu se ovde misli kao ličnost pojma nemam, al zato znam da je ova kafana donedavno bila poznata po imenu Zvrk. E sad, jes’ da Zvrk nije dobio ni tor, ni ovce, ni štale, ni kotarku, ni senik, al je dobio novo ime, pristojne cene, širu ponudu i jedan detalj koji je mene oborio s nogu – zidovi su okreceni u onom starom Vojvođanskom fazonu kakav pamtim da je u staroj kući imala i moja baka. I ako se ne varam, ima mnogo veću posetu nego ranije – sada se dešava da unutra nema mesta. Što se tiče cena, na nivou su tipičnog beogradskog kafića: espreso je oko 130 din, koka-kola 140 (januar 2013). Ponuda je obogaćena brojnim kuvanim jelima; pasulj s dimljenim mesom za 300 dinara porcija, prste da poližeš, kupus sa mesom po istoj ceni, razni gulaši, ćufte u sosu – sve to po krajnje pristojnim cenama za koje ste ranije morali da odskijate na stazu Mali Karaman i pauzirate u planinarskom domu Rtanj.

Što se tiče drugih jela ‘a la carte’, nisam ni zagledao cene jer je ovo toliko dobro da nema razloga jesti biftek u sosu od bibera ili nešto tog tipa u pauzi skijanja. A ako hoćete da se baš pogostite onako, gospodski, onda možete i da naručite da vam ispeku čitavo jagnje (hmmm jagnje, prim. Storm, hmmmm jagnje, prim. Zoster) kao što je učinila grupa Rusa koja je imala zakazan ručak i čije smo jagnje gledali na ražnju dok smo umakali ‘lebac u pasulj i glođali suvo meso sa rebaraca, kao što se i radi na salašu.

Usluga je mooožda maaalo spooorija nego što bi trebalo, al’ ako se uzme u obzir da na salašu žive Lale, ondak i ne čudi što stalno imadu kade …

Za kraj, šta reći nego: hvala Bogu da se neko seti da od Zvrka napravi Salaš i omogući nam da ono zbog čega smo trčali u Rtanj sad ‘koštamo’ 100 metara od “Konaka” i “Granda”.