Nikad nisam bio preterano srećan kada me put navede u neki od gradova koji se nalaze na potezu južno od Beograda a severno od Kragujevca. Pre svega tu mislim na Pozarevac, Smederevo, Valjevo… Nekako sam uvek znao da ću ostati gladan ako rešim tamo nešto da prezalogajim. Zašto? Pa zato što taj pojas naprosto nema ništa specificno od klope što je autohtono za region. Npr da li je neko čuo za Valjevsku mućkalicu ili Požarevačku riblju čorbu ili Smederevske uštipke? Pa naravno da nije kad ne postoje. A što je najgore, čak ni kopije onoga što prave nisu baš verne originalu. Npr ajd probaj u Valjevu da pojedeš dobre ćevape? Pa može jedino ako ih doneseš iz Niša pa ih ispečeš na roštilju u Valjevu. Pa čak ni tad nisu k’o u Niš’.

Ali tako je bilo sve do nedavno barem što se Smedereva tiče.

Sticajem okolnosti put me ponovo naveo baš tamo, gde sam od strane prijatelja pozvan na pivo i klopu. Telefonski razgovor je otprilike zvučao ovako:

Gde ćemo?

Pivnica! -odgovori kao iz topa

Od kada vi imate pivnicu?

Ćuti i uživaj, bićeš iznenađen.

Tako i bi. U centru grada nalazi se pivnica Bavaria. Spolja Ok, unutra još više Ok. Nije baš da sam pao s nogu, ali i ova je Ok. Korektna što bi rekli. Unutra pop rok muzika, prostora dosta, solidno popunjeno. Konobar ljubazan da ne kažem preljubazan. Poručujemo pivo a u ponudi milion vrsti piva. Sa sve weissbier-om koje smederevci neumorno troše. Naravno odlučujemo se za točeni Paulaner (0,5lit- 200 dinara, februar 2013). A on je kao prolećna rosa –  presijava se i klizi niz grlo mmmmmmm.. Strašno. Mnogo strašno. Mislim strašno u pozitivnom smislu.

Za klopu konsultujemo ljubaznog konobara koji preporučuje rebarca na kajmaku, mešano meso, punjenu pogaču i kiseo kupus za salatu (taj momenat sa kiselim kupusom je jedini momenat kada je, da prostite, usro motku što ga je preporučio jer uz rebarca kao prilog vec ide prženi kupus. Al ajde, nema veze).

Nismo dugo čekali na klopu, a što se tiče iste, evo komentara:

Rebarca – perverzno dobra. Zagrizeš, zatvoriš oči, par sekundi uživaš u ukusu pa onda počneš da žvaćeš. E tako su dobra!

Mešano meso – odlično! Naročito ražnjići. Pri tome ga preporučuju kao porciju za dvoje, a realno je porcija za troje. Ako se uzme u obzir da je porcija 750 dinara pa se podeli na troje računica je prosta – svako jede za 250 dinara!

Pogača – punjena sirom, takođe vrhunska, naravno preogromna, ali je kako je vreme odmicalo odlično poslužila za grickanje uz pivo.

Jelovnik je inače stvarno raznovrsan, ponuda počinje klasičnim pivskim meni-om, a završava ribom, pizza-om i poslasticama.

Tu kod poslastica smo se opasno ‘pokačili’ sa osobljem jer u meniju stoji da imaju tufahije a u ponudi je trenutno nisu imali. A zašto je to strašno – pa zato što svaka stavka u ponudi ima svoju fotografiju a fotka tufahije je toliko dobra da je posle prvog talasa razočarenja što ih trenutno nema, jedan od članova ekipe za stolom pozvao svoju suprugu da mu ih spremi kod kuće. A i mi ostali smo to učinili (iskreno).

Da ne zaboravim na cene – niti je skupo niti je jeftino: rebarca su oko 570 dindži, mešano meso 750, ali na to treba dodati pogaču od 160 dinara…

Ali vredi. Onako iskreno stvarno je dobro i vredi doći, verujte nećete pogrešiti. 45 km od Beograda, malo prošetate uz Dunav, vidite smederevsku tvrđavu i onda na upucavanje od piva uz rebarca.

I eto predloga za jednodnevni izlet :))