Povratak sa avanture u Bormiu, rešili smo tokom boravka na Alpima (na, ne u, stalno smo bili ozgo), ćemo produžiti za koju stotinu kilometara, pošto ćemo se spustiti južnije od najkraće štrafte i obići Veneciju. Ta močvara je svakako na listi mesta koje svaki ozbiljan putnik jednog dana mora da obiđe, tako da mi se ideja čak i dopala. Svakako bolje obići Veneciju usput nego potezati na toliki put samo da bi se prošetali šorom koji namesto ulice ima kanal.

Autostrada ka Veneciji je bila zakrčena povratnicima s odmora, koji su valjda ostali do poslednjeg mogućeg trena, tako da smo često gmizali u beskrajnim kolonama, a sparna ravnica koja se protezala u beskraj nije pomagala da ekipa, naviknuta na besprekorno čist alpski vazduh i surove planinske vrhove naročito uživa na vrelom asfaltu.

Parkinzi u blizini Venecije koštaju, ako sam dobro zapamtio, oko 30€ za vozilo. Zaključili smo da je za te pare mnogo bolje klopati nešto u „pravom“ italijanskom restoranu, tako da smo automobile ostavili na parkingu smeštenom pored rafinerije nafte (Mestre). Odatle do Venecije ima 5-6 kilometara, ali mi imamo bicikle. Haha.

Zajahasmo dvotočkaše i uz malo pipanja puta, izađosmo na onaj nekoliko kilometara dugačak most koji spaja Veneciju s kopnom. Taj deo puta bio je vrlo simpatičan i povezan s već pominjanim osećajem da radiš nešto veliko prvi put. Doći u Veneciju biciklom – pa makar vozio taj bicikl svega 15 minuta – nije baš nešto što svako uradi.
Naročito kad se uzme u obzir da je voženje bicikla u Veneciji zabranjeno.

Ulazimo na teritoriju Venecije, prolazimo autobusku stanicu. Mali dečak u meni pokušava da se otme iz grupe i ode do luke, da zeva u ogromne brodove, ali satnica nam i nije baš naklonjena – put bez Venecije će trajati 24 sata i vreme za zevanje nam je ograničeno: treba razgledati grad, a ne luku. Pa, dobro, ima kad.
Stakleni most na ulazu u the Veneciju i neopisiva gužva.

Neopisiva gužva.

Kad se baci pogled na tu šarenu masu sveta koja poluorganizovano, u buljucima predvođenim vodičem ili turističkom mapom, juriša kroz uličice zakrčene kioscima koji, svi do jednog, prodaju iste made in China drangulije za obesiti na zid, turiti u vitrinu ili zalepiti za frižider, može se s dozom začuda primetiti da je Venecija omiljeno turističko odredište neevropljana. Da li se radi o gastarbajterima koji su se, od Maroka, preko plodnog polumeseca pa sve do Vijetnama, rasuli po Evropi pa onda za odmor skupili na nekom in mestu, ili o novopečenim članovima srednje klase, koji su se iz svih tih zemalja digli da „vide sveta“, teško je reći. U svakom slučaju, videćete fizionomije i boje kože svih naroda koje nastanjuju ovu planetu. A od evropljana… bivši Varšavski pakt i novopečene članice i kandidati za ulazak u EU. Sve liga do moga, zajedno s nama.

I svuda je gužva i sve je veoma, veoma jeftino, nafurano na prazno i hvata na prvu loptu. Nešto kao sabor u Guči. Samo mnogo jadnije, jer Guča je selendra u Srbiji za koju pre 40 godina niko nije čuo a ove malograđanštinom i kičericom pritisnute ulice bi trebalo da imaju patinu vekova vedrenja i oblačenja sredozemljem. Umesto toga imaju beneton raju i kineske svetšopove okačene po tezgama.

Naša udarna grupa se odmah razbija na manje operativne jedinice; veći deo će iskoristiti vodičke usluge starijeg kolege, koji je overavao Veneciju više puta i koji zna šta videti a šta preskočiti. Ja i devojčica se odvajamo, tražeći ono što svaki grad mora da ima – ćoškove van glavnih štrafti gde onaj pravi duh jednog mesta neuznemiren lebdi nad stotinu godina starom kaldrmom.

Mogao je taj duh da se nasluti, tu i tamo… fontana i magnolije u tihom, velikim kamenim pločama pokrivenom unutrašnjem dvorištu, privlačan, tajanstven, uzbudljiv miris vekovima starih zidova, vekovima starih knjiga i još nečeg, nama odraslim u novogradnji neshvatljivog, koji dopire kroz otvoren prozor visokog prizemlja ispunjen senkama i tajnama, bakica koja zaliva cveće na simsu koji samo što se ne odroni na glavu komšije, koji, dva sprata niže, prčka po vanbrodskom motoru koji bi trebalo da bude u muzeju a ne u upotrebi… Pločice sa imenima stanara na kućama koje zauzimaju najbolja mesta u gradu… doktori, advokati, inženjeri… mogu da se kladim, porodični zanat generacijama unazad.

Ali to je sve uhvatljivo samo na mahove, vrlo je teško pobeći od pritiska mase ljudi koji nisu odavle , njihovog guranja, njihovih nametljivih i nastrljivih fotoaparata. Njihovog nevidenja sveta oko sebe. Jednom-dvaput sam isprobao staru foru, naperim fotoaparat (DSLR koji gabaritima svakom neofitu deluje kao mašina teškog profesionalca) na… pa, ne znam, fleku na zidu i sav se posvetim kadriranju i okinem jednu-dve fotke, pa spustim aparat s oka i zadovoljno, za sebe, klimnem – da, to je to, dobar pos’o. Eto odmah još pet njih, fotkaju tu istu fleku kao da fotkaju jetija dok pijucka kafu s Elvisom i Optimusom Prajmom na Titaniku.

Tu i tamo valja se probiti kroz glavno telo ove mase – nelak zadatak s biciklima, koje smo mahom gurali. Ne moraju naročito da zabranjuju vožnju – svakako je nemoguća svuda gde ima sveta.

Na svakom mostiću, autentični afrički crnci valjaju falsifikovane modne detalje svetskih imena… Luj Vitona više nego u Ekonomistu, Armanija k’o na ciganskom vašaru… i niko ih ne dira. Nema komunalne, nema regularne. Možda zbog njihovog pristupa, dostojnog poštovanja – ne smaraju. Poređali su robu po stepenicama, sa strane, da – koliko je moguće – ne ometa prolaz, i – čekaju. Ćute. Ne mešaju se čak ni kad neko uzme da pogleda robu, samo se diskretno promeškolje, da mušterija zna kome od njih da se obrati, ako poželi da kupi, ili ako ima pitanja.

Glad pritiska. Razmišljamo o nekom restoranu. Cene ne baš popularne. Stajemo pored ogromne bašte nekog restorana (razvučena po trgu), gledamo cenovnik. Odmah nam prilazi šef bašte i insistira na tome da ostavimo bicikle s druge strane trga pa da onda izvolimo da radimo šta već hoćemo da radimo u restoranu. Dovoljno je reći da smo dalju komunikaciju s ovako ljubaznim gospodinom sveli na okretanje leđa i odlazak dalje.

Gonjeni glađu i masom, izlazimo iz starog gradskog jezgra i prelazimo u modernu Veneciju. Najpre, tražimo neki socijalni supermarket, drugo, ovde je jedina šansa da vidimo Veneciju a ne turističku destinaciju gde se kičasto obučeni indijci voze gondolama za 100€ i slažu face koje govore „vi, smrtnici, nemate pojma koliko je nafurano ležati u gondoli s lejzibegom, to ko ne radi, taj nema pojma“…

Blokovi. Novogradnja.
Popodne.

Lokalne bakice izašle na klupice koje gledaju na zaliv, da razmene dnevnu dozu trača. Kućni ogrtači, papuče, vikleri. Šou.

Dva klinca gaze čamac s motorčinom od 70 konja kroz kanale široke dva metra, skrećući u lakat kanale bez koske, dižući talase od metar i po. Ovde klincima, kad dorastu, ne kupuju skutere, nego glisere, a ako zajebeš, nema da podigneš skuter i nastaviš dalje, nego toneš.

Oronule kuće… trošne radionice. Čamci radničke klase, s vitlima, sajlama… Devojka koja gura kolica i ne može da veruje da vozimo bicikle – svakih sto metara ih treba preneti preko mosta, to mora da je užasno teško. Kažemo joj, sad smo sišli s Alpa, gde smo vozili samo tako. Ovo, ovo se ne oseti. Ahaaa… devojka nas upućuje ka skrivenoj prodavnici i upozorava nas da je bicikliranje u Veneciji zabranjeno. Hvala, ne brini. Obnavljamo zalihe hrane u telu, sedeći na klupici i gledajući u zalazak sunca. Još malo vremena nam je ostalo.

Ajmo do tog trga sv. Marka… kažu, ne možeš da ga ne vidiš. Ajmo.

Meni je, prvog dana u Alpima, crkao GPS, tako da sam u ovom lavirintu uličica osuđen na putokaze. Hajdemo za putokazima… u najgušću masu. Idemo sporo, sporo, presporo, put vijuga tamo-vamo, sigurno postoji i prečica, ali ko bi je pogodio?

Vreme prolazi… i u jednom trenu, vremena više nema. Korak dužine cipele, što bi rekla moja baba, pa tako treba sve do trga, pa isto tako nazad. Batali trg. Hajde da negde popijemo kafu i tutanj ka kolima.
Izlazimo iz gužve i sedamo na bicikle. Na nebu nema meseca, kompas nemam, uličice su sve iste.
Vozimo.

Ovo je bio najbolji deo boravka u Veneciji – kao GTA – letiš neosvetljenim biciklom kroz sokak širok dva metra a iz ulaza iskoračuje debeli italijan u majici, s pivom u ruci. Izbegavaš ga manevrom faznog pomeraja (prolaziš kroz njega bez sudara) i samo iza sebe čuješ „Ej! Eeej!“ s filmski smešnim italijanskim naglaskom, i, zvižd – nestaješ iza ugla.

I onda uletiš u uličicu u kojoj nema NIKOG – a do maločas si bio na glavnoj štrafti – i onda na veru u boga voziš kroz još tri takva levodesno sokaka, moleći boga da ne upadneš u more – i eto odjednom opet svog onog sveta, k’o iz zemlje da su iznikli.

Dohvatamo se poznatog dela grada, kod staklenog mosta.

Sedamo u bašticu jednog hotela na glavnom kanalu. Konobari se ne zaleću prema nama, iako bašta ima 5-6 gostiju, od kojih samo mi nismo posluženi.

Vir u cenovnik. Tri i po evra jedan espreso. More, da se… Nema mnogo ugostiteljskih objekata iz kojih sam demonstrativno izašao. Iz ovog sam izašao s merakom.
Na samom izlazu iz Venecije tih kafić, gde u poslednji čas (zatvaranje u pola devet, ništa kapitalizam, ništa robovanje parama) pijemo dva espresa za 1,6E po komadu.
Po mraku preko mosta, i u kola.
Avanturi je kraj – ostaje samo još deset sati vožnje do Beograda…

Pre avanture sam verovao da Veneciju treba potopiti, spaliti, preorati i posoliti brazde, da tu više nikad ništa ne izraste. Nešto kao Laza Kostić pre nego što se zaljubio i napisao onu glupu pesmu.

Pose avanture… pa… ima ta Venecija nekog šmeka, ali on se ne može uhvatiti ovako, na skok-šut. To jest, može, ali na tolicnu kašičicu da je pitanje da li vredi truda doći da bi proleteo kroz sve/ništa za nekoliko sati. U Veneciju treba doći natenane, provesti nekoliko dana, ispitati svaki sokak, virnuti u svaki muzej – i, apsolutno – doći van glavne sezone. Inače, ostaje utisak koji su mi i drugi obiđosmo navrat-nanos putnici potvrdili – gužva, jurnjava, nešto se vidi, ali ono glavno… to je propušteno.